Nedostojnost za nasleđivanje i nesposobnost za nasleđivanje
I Nedostojnost za nasleđivanje
Nedostojnost za nasleđivanje je ustanova naslednog prava čijim se nastupanjem jedno lice lišava naslednopravnih ovlašćenja. Gubitak naslednih prava kod postojanja nedostojnosti za nasleđivanje vezan je za krivicu lica, odnosno, za njegovo postupanje prema ostaviocu. Nedostojnost postoji i nastupa nezavisno od toga kako je lice pozvano na nasleđe, odnosno, nezavisno od toga da li se javlja kao zakonski naslednik ili naslednik na osnovu zaveštanja.
Zakon o nasleđivanju (u daljem tekstu: „Zakon“) propisuje razloge nedostojnosti koje lice mora ispunjavati da bi došlo do gubitka njegovog prava da nasledi.
Razlozi za postojanje nedostojnosti za nasleđivanje
Zakon taksativno propisuje razloge nedostojnosti naslednika formulacijom koja glasi – ne može naslediti na osnovu zakona ili zaveštanja, niti steći kakvu korist iz zaveštanja (nedostojan je):
1) onaj ko je umišljajno usmrtio ostavioca, ili je to pokušao;
2) onaj ko je prinudom, pretnjom ili prevarom naveo ostavioca da sačini ili opozove zaveštanje ili neku njegovu odredbu, ili ga je u tome sprečio;
3) onaj ko je u nameri sprečavanja ostaviočeve poslednje volje uništio ili sakrio njegovo zaveštanje, ili ga je falsifikovao;
4) onaj ko se teže ogrešio o zakonsku obavezu izdržavanja ostavioca, ili mu je uskratio nužnu pomoć;1
Značaj nedostojnosti za nasleđivanje kao ustanove naslednog prava vidljiv je pre svega zbog toga što je zakonodavac propisao da sud na nedostojnost za nasleđivanje pazi po službenoj dužnosti.
Propisani razlozi za nedostojnost predstavljaju zatvoren krug i pored njih sud ne može uvoditi nove razloge za nedostojnost. Npr. iako ostaviočeva ćerka falsifikuje ugovor o doživotnom izdržavanju sa ocem, ona neće biti nedostojna za nasleđivanje. Preciznije, Zakon o nasleđivanju propisuje da je nedostojan onaj koji falsifikuje ostaviočevu poslednju volju. Međutim, ova zakonska formulacija odnosi se na zaveštanje, a ne na ugovor o doživotnom izdržavanju, te se shodno tome, ne mogu se uvoditi novi osnovi nedostojnosti od postojećih, već se mogu primeniti samo oni koje zakon propisuje.
- Najpre, naslednik koji je umišljajno usmrtio ostavioca ili je to pokušao, biva „kažnjen“ time da isti ostavioca ne može naslediti niti steći bilo kakvu korist iz zaostavštine, a ovom kaznom bivaju pogođeni i podstrekač i pomagač. Neophodno je postojanje umišljaja na strani naslednika. Shodno tome, neće biti nedostojan za nasleđivanje naslednik koji je iz nehata lišio života ostavioca ili naslednik koji je neuračunljiv (onaj koji nije sposoban da u vreme izvršenja krivičnog dela shvati značaj dela i upravlja svojim postupcima), jer se u njegovu krivicu ne mogu pripisati ubistvo ostavioca ili pokušaj ubistva.
- Naslednik koji prinudom, pretnjom ili prevarom naveo ostavioca da sačini ili opozove zaveštanje ili neku njegovu odredbu, ili ga je u tome spreči, postaje nedostojan za nasleđivanje. Što se tiče ovog osnova nedostojnosti za nasleđivanje, ovaj osnov se odnosi i na podstrekača i pomagača, odnosno na lica koja su treće lice podstrekavali ili mu pomagali da prinudom navede ostavioca da sačini ili opozove zaveštanje ili neku njegovu odredbu.
- Zakon nadalje propisuje da je nedostojan onaj naslednik koji u nameri sprečavanja ostaviočeve poslednje volje uništio ili sakrio njegovo zaveštanje, ili ga je falsifikovao. Za postojanje nedostojnosti za nasleđivanje neophodno je postojanje umišljaja naslednika kao i namere da ovakvim postupanjem spreči ostvarivanje ostaviočeve poslednje volje. Dakle, kod ovog osnova neće biti nedostojan za nasleđivanje onaj naslednik koji je iz nehata uništio ostaviočevo zaveštanje ili onaj naslednik koji je zaveštanje uništio a nije imao nameru da spreči ostvarivanje ostaviočeve poslednje volje. Npr. ukoliko ostaviočev sin slučajno baci stari radni sto sa fiokama koji je koristio ostavilac ne znajući da se u njima nalazi testament, neće biti nedostojan za nasleđivanje.
- Zakon propisuje da je nedostojan za nasleđivanje onaj ko se teže ogrešio o zakonsku obavezu izdržavanja ostavioca, ili mu je uskratio nužnu pomoć. Ovde se radi o obavezi izdržavanja koja je utvrđena izvršnom sudskom odlukom ili izvršnim poravnanjem. Npr. ukoliko majka napusti porodicu i ostavi dete ocu, a oni nikada ne pokrenu postupak pred sudom za davanje alimentacije, majka neće postati nedostojna za nasleđivanje deteta budući da njena obaveza da dete izdržava nije utvrđena izvršnom sudskom odlukom.
Lice postaje nedostojno da nasledi i u slučaju neukazivanje nužne pomoći ostaviocu. Nepružanje pomoći ostaviocu čiji su zdravlje i život ugroženi bez opasnosti po sebe predstavlja još jedan slučaj kada lice postaje nedostojno da nasledi ostavioca.
Oprost nedostojnosti
Ostavilac može svom nasledniku koji je nedostojan oprostiti nedostojnost. Zakon propisuje da se oprost isključivo može dati u obliku koji je potreban za zaveštanje.
Nedostojnost za nasleđivanje sudska praksa obrađuje u nizu odluka, između ostalog, ista je stala na stanovištu da na nastupanje nedostojnosti za nasleđivanje ne utiče činjenica da su sanaslednici ostavioca priznali nedostojnom pravo na nasleđivanje. Dakle, isključno je postojanje oprosta ostavioca.
II Nesposobnost za nasleđivanje
Nesposobnost za nasleđivanje je ustanova koja određenim kategorijama lica zabranjuje da nasleđuju bilo kog ostavioca, bez obzira kako se oni pozivaju na nasleđe i bez obzira na njihov subjektivni odnos sa ostaviocem, odnosno, bez obzira na njihovu krivicu. Ova ustanova je bila zastupljena u starijim pravima (npr. u nacističkoj Nemačkoj Jevreji su bili lišeni prava da nasleđuju), dok današnja prava i pravni sistemi istu u velikoj meri napuštaju, pre svega u cilju sprečavanja diskriminacije u pogledu nasleđivanja.
Ipak, naše pravo ovu ustanovu prepoznaje u odredbi Zakona o nasleđivanju koja propisuje da strani državljani u Republici Srbiji imaju, pod uslovom uzajamnosti, isti nasledni položaj kao i domaći državljani, ako međunarodnim ugovorom nije drukčije određeno. Ovo znači da će strani državljani moći da nasleđuju u Republici Srbiji pod uslovom da je srpskim državljanima omogućeno da nasleđuju u njihovoj državi. Ukoliko srpskim državljanima nije dozvoljeno da nasleđuju u stranoj zemlji – državljani te zemlje neće moći da nasleđuju u Republici Srbiji, odnosno, građani te zemlje postaju nesposobni za nasleđivanje. Takođe, pitanje nesposobnosti za nasleđivanje javlja se i kada je reč o apatridima. Apatridi su lica bez državljansktva. Konvencija o pravnom položaju lica bez državljanstva propisuje da u pogledu sticanja pokretne i nepokretne imovine i drugih uz to vezanih prava, kao i u pogledu zakupa i drugih ugovora koji se odnose na pokretnu i nepokretnu imovinu, države ugovornice tretiraće svako lice bez državljanstva na što je moguće povoljniji način, a u svakom slučaju na način koji neće biti nepovoljniji od onog koji je pod istim okolnostima predviđen za strance uopšte. Shodno navedenom, naš pravni sistem stoji na stanovištu da bi apatridima trebalo priznati pravo da nasleđuju i da se isti po tom osnovu ne smeju diskriminisati.
III Razlika između nesposobnosti za nasleđivanje i nedostojnosti za nasleđivanje
Razlika između nesposobnosti i nedostojnosti za nasleđivanje ogleda se u pravnom dejstvu koje ove ustanove proizvode. Nesposobnost deluje apsolutno, odnosno, lice koje je nesposobno za nasleđivanje u Republici Srbiji ne može naslediti nijednog ostavioca, dok lice koje je nedostojno za nasleđivanje ne može naslediti konkretnog ostavioca, odnosno, dejstvo ove ustanove je relativnog karaktera i odnosi se samo na jednog ostavioca.
Nesposobnost za nasleđivanje ne uzima u obzir odnos naslednika prema ostaviocu, odnosno, lice je nesposobno za nasleđivanje bez obzira na svoju krivicu, dok sa druge strane nedostojnost za nasleđivanje kao ustanova proizilazi iz naslednikovog subjektivnog odnosa prema ostaviocu, odnosno, proizilazi iz njegove krivice.
ZAVRŠNA REČ ADVOKATA – ZAŠTO JE PRAVNI SAVET O NEODOSTOJNOSTI I NESPOSOBNOSTI OBAVEZAN
Nedostojnost za nasleđivanje nije puka formalnost – to je institut kojim zakon „kažnjava“ ono ponašanje naslednika koje je u direktnoj suprotnosti sa najosnovnijim ljudskim i porodičnim vrednostima. Ubistvo ostavioca, prinuda, prevara, uništenje testamenta ili teže ogrešenje o obavezu izdržavanja – sve su to razlozi zbog kojih naslednik može izgubiti pravo da nasledi, čak i ako je u testamentu izričito naveden.
Sa druge strane, nesposobnost za nasleđivanje deluje potpuno drugačije – ona ne zavisi od krivice naslednika, već od objektivnih okolnosti, poput državljanstva ili uslova uzajamnosti. Pomešati ove dve ustanove može imati dalekosežne posledice po naslednike, ali i po ostavioca koji želi da nekome oprosti nedostojnost.
Advokat Darko Prinčevac iz Beograda kroz svakodnevnu praksu u naslednom pravu uviđa da se stranke često obrate advokatu tek kada je spor već izbljen – kada je ostavinska rasprava sprovedena, kada su svedoci odavno umrli ili kada je dokazivanje gotovo nemoguće. Zato je od ključnog značaja da se pravni savet o nedostojnosti i nesposobnosti pribavi pravovremeno – pre nego što dođe do ostavinske rasprave, ili još bolje, dok je ostavilac još živ i može da oprosti nedostojnost u formi testamenta.
Shodno Kodeksu profesionalne etike, advokat ne nudi svoje usluge – ali je dužan da ukaže na to da je svaki slučaj nedostojnosti jedinstven i da ga treba analizirati u individualnom razgovoru. Ono što u teoriji deluje jednostavno – na primer, da li je sin „slučajno“ bacio stari sto sa testamentom – u praksi često zahteva detaljno veštačenje i dokazivanje namere.
Nedostojnost nije večna – ali je oprašta samo ostavilac, svojom slobodnom voljom. Zato je pravovremeni savet advokata jedini put da se izbegnu godine sudskih sporova i da se zaštiti i pravo ostavioca i pravo onih naslednika koji su to zaista i zaslužili.
